Лепота казивања – најбољи рецитатори општине

Општинска смотра рецитатора за ученике основних и средњих школа одржана је у понедељак, 8. априла 2013. године, у Дому културе у Књажевцу. На овом такмичењу, које је окупило тридесет и петоро књажевачких рецитатора, ученици Техничке школе постигли су запажен успех.

У категорији рецитатора – средњошколаца  учествовало је укупно седморо учесника, од којих шесторо из наше школе: Невена Антић и Никола Ристић из одељења I2, Катарина Живковић, II4, Никола Миленовић, III1, Кристина Веселиновић, III3 и Милош Стаменковић, IV2. Ученике су за такмичење припремали наставници српског језика Ивана Стојановић, Јелена Станисављевић, Драгана Цвејић Вукић и Бојан Ристић.

Прво место на такмичењу освојио је Милош Стаменковић, рецитујући песму “Чекај ме“, Константина Симонова. Друга је била Мара Милкић из Књажевачке гимназије, а треће место припало је Невени Антић, која је рецитовала песму “Слово о љубави“, Десанке Максимовић.

Милош и Невена  пласирали су се на Окружно такмичење, које ће се у четвртак, 25. априла одржати у нашем граду. Желимо им много среће и на наредном нивоу такмичења!

Бојан Ристић, наставник српског језика и књижевности

За све љубитеље поезије, мали дар од нас – песме које су рецитовали Милош и Невена:

Чекај ме

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Константин Симонов

 

Слово о љубави

Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.

Десанка Максимовић

Фотографије у прилогу песама преузете су одавде и одавде.