RSS

Per aspera ad astra

25 сеп

А одговарао би и овакав наслов – добро чини, добру се и надај! Наравно, у питању је наградни излет на Бабин Зуб, којим се наша општина на најбољи могући начин извинила најуспешнијим ученицима Техничке школе, који су на свечаности поводом Дана општине, заборављени, остали без Похвалница. Ипак се исплати бити вредан, каже у свом тексту Милица Станковић, једна од награђених ученика.

1017347_530824833631434_1328547233_n 1

Телефон ми је зазвонио, непознат број. Ко би то могао бити? Разредни стрешина, јавља ми да дођем у суботу, 15. јуна, у 8 часова испред хотела „Тимок“ . Идем са другарима на излет. То је радосна вест! Сви  најуспешнији ученици Техничке школе (који су, разочарани као и ја, остали без  Похвалница на свечаности поводом Дана општине), иду на Стару планину, на наградни излет!

Субота, тачно је 8 часова. Наставник Горан  Геров чита листу путника. Сви смо ту. Полазак! У аутобусу смо одмах доручковали, нисмо имали времена за причу. Креће прича, крећу вицеви, креће смех. Такорећи „шаљива дружина“ . Прву паузу направили смо у Балта Бериловцу, код старе школе која је данас претворена у музеј.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Играли смо одбојку, фудбал и ко је знао и ко није, важно је забавити се, а ми то најбоље умемо. Разгледали смо стару школу, није нам се баш допала на први поглед, али кад смо ушли било је чаробно. Наставник Бојан Ристић нам је на карти, старој шездесетак година, показивао нека места која нам нису били позната (мада смо некада за њих чули). Објаснио нам је да су та места променила имена, па се тако Светозарево данас зове Јагодина, Титоград – Подгорица, а Андрејевац – Минићево. Сазнали смо и да се називи насељених месте зову топоними, а да су имена река, мора и језера хидроними. Уто се зачу глас возача: „Пауза је готова! Улазите у аутобус.“ 

Крећу приче, ко је где био, како се провео, какав смо успех остварили у школи, али одједном се зауставља аутобус, возач излази и каже да нам се аутобус покварио, да изађемо и направимо „краћу паузу“, која – како се испоставило – и није баш била кратка. Директорка је предложила да пођемо педесетак метара и да одемо код  ,,Ждрме“ на сок, али он није радио. Не мари, седели смо распоређени по летњиковцима, то нам је било потребно у том тренутку.

Разгледали смо рибњак са пастрмкама и сви пожелели штап за пецање. Певали смо, играли, причали страшне приче, играли карте…  Око поднева је нашем чекању дошао крај- стигао нам је аутобус из Калне. После дуге паузе кренули смо ка новом хотелу.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Драган Манчић, председник СО Књажевац,  нас је срдачно дочекао, још једном се извинио због пропуста  са Похвалницама, сликао се са нама и објаснио нам како ћемо провести остатак дана. А онда – изненађење. Прва српска гондола, која је пуштена у рад само због нашег доласка. Није ми се баш допала, јер имам страх од висине, али другима је било лепо, па су се неки  возили и по три круга до врха и назад. Ипак, улазим и ја. Остајем без даха,поглед ми лута, не мислим ни на шта. Посматрам облаке који се јуре по небу, одједном не чујем ништа и само посматрам очаравајући призор. Гледам на далеко, видим велики водену површину, за коју ми се чини да се налази одмах ту, преко брда. То је Завојско језеро, недалеко од Пирота… Сликамо се са облацима и гондолом силазимо до хотела „Стара планина“.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Улазимо у новонаправљени хотел. Туристи слушајте пажљиво, неко рече. Обилазимо сале за састанке, ресторан, играоницу за тинејџере, теретану, затим спа центар (у коме смо се највише задржали), собе за масажу, турско купатило, сауна, ђакузи … ахх … базен, највеће искушење. Да ли скочити на главу или ући полако у воду? Наравно, ништа од тога, били смо само посетиоци.

Гладни и уморни од пута запутили смо се ка планинарском дому на ручак. Унутра одједном тишина. Сви једу, сви су гладни, немамо времена за разговор. По која реч се чује, ручак је готов. Шетња до скијашких стаза и самог Бабиног Зуба.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Назад у аутобус и полазак за Књажевац. Екипа која је седела напред прешла је назад и журка је могла да почне. Такмичења у свему, махање из аутобуса пролазницима, певање из свег гласа (тада би се неко наљутио када извођач погреши текст песме), све у свему забављали смо се на све могуће начине. Кална, прелазимо у наш стари аутобус који је добио инфузију и као нов је. Сви су уморни, направили смо малу паузу за одмор и сви заспали. Неко викну : „Књажевац на видику!“ и у том трену сви устајемо, помало разочарани због краја нашег путовања, али успешни ученици као ми биће још пуно година награђивани!

Вредело је вредно учити и у школи и код куће, вредело је трудити се, ићи на такмичења и бити активан у секцијама. Овај излет доживели смо као праву награду за свој труд. Зато бих на крају посаветовала своје другове да учествују у различитим школским и ваннаставним активностима. У некој од њих сигурно ће пронаћи себе, корисно ће провести своје време, а – као што видите – ни награда неће изостати.

Милица Станковић, I6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25/09/2013 инч Почетак

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: